Kada nam lekar saopšti dijagnozu, konačno dobijamo jedan odgovor, ali se istovremeno javlja milion pitanja. Ako se radi o ozbiljnoj dijagnozi koja zahteva dugoročno lečenje, jasno je da želimo da se dobro informišemo i tako osiguramo da neće biti propusta u tretmanu. Informacija je, zapravo, naše najjače oružje u borbi protiv bilo koje bolesti.
Uz dijagnozu (često kombinacija izraza koje nikada ranije nismo čuli), uglavnom instant dobijamo samo par šturih informacija o bolesti: šta bolest predstavlja, kako se tretira i koji je sledeći korak. Tih par informacija je možda i dovoljno za početak jer nam je potrebno vreme da “svarimo” vest i prilagodimo se novonastaloj situaciji. Polako, ali sigurno, naša radoznalost o dijagnozi će da raste i pitanja u glavi će samo da se nižu. Dr Google ponekad više odmogne nego pomogne, a odgovore teško nalazimo. Postavlja se logično pitanje: zašto sva ta pitanja ne postaviti stručnjaku iz oblasti kod kojeg odlazimo na kontrolu i kojem smo prepustili brigu o našem zdravlju? Većina pacijenata će odgovoriti isto: zato što ne želim da budem naporan.
Pacijenti žele da se dopadnu lekaru, jer je to osoba koja im, po svemu sudeći, “kroji sudbinu”. Ako se dopadnem lekaru, možda će se više potruditi, možda će mu zaista biti stalo da reši moj problem. Ukoliko sam naporan pacijent i postavljam previše pitanja, lekar će možda želeti što pre da me se reši. I lekari i pacijenti su ljudi, te je jasno da emocije ne možemo sasvim isključiti iz njihovog odnosa. Međutim, važno je da znamo da li “naporni” pacijenti zaista dobijaju lošiji tretman i ko zapravo nosi etiketu “napornog” pacijenta.
Istraživanje holandskih naučnika - “naporni” pacijenti da pripaze na ponašanje?
Deluje da odgovor na ovo pitanje ne zanima samo pacijente, nego i naučnike. S tim u vezi, poslednjih godina su sprovedene dve studije holandskih naučnika, objavljene u časopisu BMJ Quality and Safety. Na samom početku, trebalo bi imati na umu da su studije sprovedene u fiktivnim situacijama. Prema rečima dr Silvie Mamede, profesorice Univerzitetskog medicinskog centra Erasmus u Holandiji, sprovođenje istraživanja u realnim uslovima je bilo praktično neizvodljivo, budući da situacije značajno variraju. Iz tog razloga su osmišljeni fiktivni scenariji, u kojima su pojedinci dobijali ulogu “napornog” pacijenta. Ostali pacijenti su označeni kao “neutralni”, a lekari, koji su dobrovoljno učestovovali u istraživanju, dobili su zadatak da uspostave dijagnozu.
U prvom istraživanju su učestvovala 63 lekara iz Roterdama, a rezultati ukazuju na 42% više grešaka prilikom pregleda “napornih” pacijenata kada su u pitanju složeniji slučajevi i 6% više grešaka kod jednostavnijih slučajeva.
U drugom istraživanju učestvovala su 74 specijalizanata, a rezultati ne odstupaju od rezultata prvog istraživanja: u slučajevima koji se smatraju umereno složenim, lekari specijalizanti su u proseku napravili 20% više grešaka prilikom pregleda “napornih” pacijenata.
Pregledom rezultata istraživanja se ne mogu pronaći podaci koji pokazuju koliko puta su postavljene potpuno ispravne dijagnoze i koliko puta su lekari potpuno omanuli u dijagnostici. Umesto toga, dijagnoze su rangirane kao pogrešne, tačne ili delimično tačne.
Kako lekari definišu “napornog” pacijenta?
Jedan od autora studije, dr Mamede, dalje tumači rezultate i ističe da bi trebalo imati na umu da su i lekari ipak samo ljudi i da nisu lišeni emocija niti temperamenta. Međutim, lekari u većini slučajeva kao “naporne” pacijente prepoznaju one koji prave scene, ometaju druge pacijente i lekare u obavljanju posla. Pacijenti koji ne pokazuju poštovanje ili su agresivni, mogu izazvati dekoncentraciju lekara i tako povećati rizik od postavljanja pogrešne dijagnoze. Mamede navodi da je oko 15% pacijenata prezahtevno, agresivno i nepoverljivo, što, razumljivo, može dovesti i do emotivne reakcije lekara.
Zaključak je da nije samo na pacijentima da pripaze na svoje ponašanje. Lekari moraju biti svesni sopstvenih granica i postupati po odgovarajućim procedurama u slučaju da smatraju da dotičnom pacijentu ne mogu pružiti optimalnu zdravstvenu negu. Primera radi, pacijent se može uputiti kolegi, kako bi dobio drugo stručno mišljenje. Ukoliko određeni pacijent ometa druge pacijente i rad lekara, trebalo bi pozvati obezbeđenje i obavestiti nadležne da pregled nije bilo moguće izvesti.
Mamede dalje ističe da pacijenti svoje emocije i radoznalost ne bi trebalo da skrivaju, nego bi bilo idealno da ih formulišu u pristojna pitanja i komentare: “Hvala što ste me primili u kratkom roku, jako sam uplašen/a, imam milion pitanja i potrebna mi je Vaša pomoć…”.
Deluje da “pristojno postavljanje pitanja” ne definiše “napornog” pacijenta u očima lekara, ali se i dalje pitamo da li je zaista tako u praksi, posebno u našoj zemlji. Da li ćete dobiti etiketu “napornog” pacijenta samo zato što želite da saznate više? Koliko pitanja je “pristojno” postaviti ako vam se u glavi vrzma na stotine? Jasno je i da se lekari razlikuju po temperamentu i da je generalizacija praktično nemoguća. I pacijenti i lekari su ljudi, ali da li je neophodno da “kliknemo” s lekarom da bismo dobili odgovarajuću zdravstvenu negu?
Šta na ovu temu kaže zakon?
Kada racionalnim razmišljanjem ne možemo doći do konkretnog odgovora, tu je reč zakona koja mora biti nedvosmislena. Iz Zakona o pravima pacijenata, proističe i pravo na informacije. Svaki pacijent ima pravo da dobije informacije o stanju svog zdravlja, kao i informacije koje su rezultat naučnih istraživanja i tehničkih inovacija. Zatim, isti Zakon navodi i pravo pacijenta na kvalitet pružanja zdravstvene usluge, koje podrazumeva pravo pacijenta na odgovarajući nivo pružanja zdravstvene usluge, u skladu sa zdravstvenim stanjem i utvrđenim stručnim standardima, uključujući tu i humani odnos prema pacijentu. Ukoliko želite da saznate više o pravima pacijenata, ali i svim dužnostima pacijenata koja proističu iz Zakona, predlažemo da pročitate ranije objavljen tekst, koji se ovom temom bavi u detalje. Još ćemo samo napomenuti da nadležni zdravstveni radnik može otkazati pružanje dalje zdravstvene zaštite pacijentu (izuzev hitne medicinske pomoći), ukoliko isti ne ispunjava svoje dužnosti.
Hipokratija platforma je tu za vas ako želite da pretražite iskustva drugih pacijenata. Dovoljno je da u prostor za pretragu ukucate ime lekara, naziv ustanove ili dijagnoze. U sistemu se trenutno nalazi skoro 3000 podeljenih iskustava i preko 2000 zdravstvenih ustanova. Ukoliko smatrate da vas je lekar nepravedno etiketirao kao “napornog” pacijenta i sumnjate da zato niste dobili adekvatnu zdravstvenu uslugu, slobodno svoje iskustvo podelite s Hipokratija zajednicom. Vaše mišljenje je važno i može pomoći drugima!
